Tribina „Arena od reči: između kolonijalne i nacionalne kulture“ održana je drugog dana Beogradskog sajma knjiga na „Platou Miloša Crnjanskog“. O ovoj intrigantnoj temi govorili su pisci Aleksandar Gatalica, Vladimir Kecmanović, Vladimir Dimitrijević, sociolog Srđan Šljukić i moderator Maja Radonić, koji su prisutnima, sa raznih aspekata, govorili o odnosu kolonijalne i nacionalne kulture.

Vladimir Dimitrijević je dao sažet književnoistorijski pregled ove teme, istakavši kako je o njoj još pre Drugog svetskog rata pisao Miloš Crnjanski, upozoravajući na „kolonijalni duh“ koji se javljao u našoj tadašnjoj kulturi, a Rastko Petrović je isticao kako će „rasni“ element uvek biti oznaka autentičnog stvaralaštva. On je podsetio i na pesništvo hermetičnog i velikog Momčila Nastasijevića i njegovu „maternju melodiju“, koja je nedavno prevedena na nemački jezik, naglasivši da autentični tradicijski izraz ima bolju recepciju od pokušaja da se liči na nekog drugog.

Na to se nadovezao Vladimir Kecmanović, koji je istakao da su kolonijalna i internacionalna kultura suprotstavljeni termini i da ih treba na početku razdvojiti, jer internacionalno ne znači kolonijalno, kako se nekada pogrešno smatra. On je naveo i da danas postoje ljudi koji svoju nacionalnu kulturu totalno odbacuju, smatrajući je nazadnom, a prisvajaju kolonijalne kulturne obrasce kao savršene i neprikosnovene.

Aleksandar Gatalica se složio sa njim, ali je primetio da i pored nametanja kolonijalne kulture, koja je uglavnom sa engleskog govornog područja, i dalje postoje nacionalne kulture koje se dobro drže. Dimitrijević je na to napomenuo da mu je izuzetno drago da se pojavljuju iznova i iznova novi autori koji podižu nacionalnu kultura iznad kolonijalne.

Sociolog Srđan Šljukić, posle kratkog objašnjena pojmova kolonijalno i nacionalno sa sociološkog aspekta, naglašava da je u drugim oblastima kulture, izvan književnosti, daleko primetniji otisak kolonijalnog duha. On je naveo primer Velike Britanije, koja svojim finansiranjem filmova i serija koje veličaju englesku izuzetnost, taktički kolonizuje ostale kulture, jer, zaključio je, zemlje se pre svega osvajaju kulturom a ne oružjem.

Na pitanje da li pisac uopšte može da stvara sa željom da postane kolonijalan, Vladimir Kecmanović je odgovorio da ni jedan iole autentičan autor ne može da bude kolonijalan. On može da krene da piše sa tom željom, ali nikada to neće dostići, jer ga talenat sputava u tome. Aleksandar Gatalica se nadovezao mišlju da svaki dobar pisac ne razmišlja o čitaocima dok piše delo. Za pisca su želje čitaoca nepoznati teren i pisanje je duboko lični i usamljenički čin, pa se pisac ne može time baviti.

„Dok ne izdamo delo, ono je samo naše. Međutim, kada ga izdamo, ta knjiga nije više naša, ona je sada knjiga čitalaca i kritike i zanimljivo je posmatrati kako se taj proces dale odvija“, zaključio je Gatalica.

Na samom kraju bilo je reči o uticaju ideologije na pisce i njene neodvojivosti od života književnog dela, na šta je Vladimir Kecmanović rekao da ideologija svakako utiče na delo i pisca, međutim, ne sme se dozvoliti da književnost postane sluškinja ideologiji, već suprotno. Umetnička vrednost je ta koja preovladava, a ideologija je prikrivena u korpusu konteksta umetničkog dela.

Pisac i publicista Vladimir Dimitrijević je zaključio da će upravo jasna uočljivost ideološke obojenosti odvojite večne i besmrtne od površnih, i da samo vreme može da potvrdi nečiju vrednost ili da obezvredi nečiji rad.